Ovo je govor koji je Admiral William McRaven održao u maju 2014. godine studentima Univerziteta u Teksasu, povodom dana diplomiranja, u gradu Ostinu.

Admiral je stilski lepo i sasvim jasno napravio paralele između onoga što je naučio tokom obuke u elitnoj jedinici FOKE i toga kako se navedene lekcije mogu primeniti u životu.  Samo najbolji (najbolji u svojim oblastima), mogu da drže  govore na svečanostima povodom diplomiranja. Time se pokazuje da se vodi računa koji ljudi bi trebalo da budu uzori mladima. Sastaviti i održati govor,  jeste veština, a ovo je jedan od najboljih motivacionih govora koje sam čuo, zato je bilo vredno prevesti ga.  Verujem da će na mnoge delovati inspirativno.  Reč je o lekcijama koje McRaven  svakome preporučuje da se savladaju, kako bi život učinio uspešnijim. Ovo nije politički, nego motivacioni govor.

Pojašnjenje reči „provost“.  Na početku govora, McRaven se zahvaljuje i „provostu“ Fenvesu:  provost je vrsta radnog mesta na univerzitetima (poslovi u administraciji) u USA, Kanadi, a nešto slično postoji u Velikoj Britaniji i Irskoj.

Pratite stranicu na facebooku ili pratite me na tviteru

Kako je usmerena vaša pažnja sada i gde vam je fokus? Da li, možda, dok čitate ove reči obraćate pažnju, u pozadini, na mobilini telefon, kucate li sms ili možda proveravate e-mail? Da li ste u potpunosti prisutni u sadašnjem trenutku ili se pitate šta će biti za večeru?

Multitasking i fokus

Postoji toliko mnogo različitih stvari koje mogu da nam odvracaju pažnju, kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu. Digitalno doba je u potpunosti okupiralo naše umove: ljudi komuniciraju više putem elektronske pošte, sms poruka, telefona i društvenih mreže nego uživo, licem u lice. Ne može se reći da e-mail nije važan – on je sada neophodan, već se postavlja pitanje da li možete stvari koje treba da uradite u toku jednog dana da obavljate tako da radite jednu stvar u jednom trenutku? I da budete dosledni u tom načinu rada.

Multitasking je protivrečan. Obavljanje više zadataka istovremeno na prvi pogled štedi vreme i energiju. Efikasno je. S druge strane, zadaci koje obavljamo izmiču nam iz fokusa, jer smo nedovoljno pažnje posvetili svakom zadatku pojedinačno.

Na putu ostvarenja dugoročnog uspeha, srešćemo se sa mnoštvo prepreka. Ne možemo da kontrolišemo sve te okolnosti, ali možemo da kontrolišemo svoj fokus. Dugoročan uspeh zavisi od stepena usredsređenosti na pojedinačne, kratkoročne zadatke, koji će u projektovanom vremenskom periodu dovesti do željenog rezultata. Ako je u svakodnevnom životu pažnja podeljena na mnoštvo stvari, onda ni dugoračan cilj ne može da bude sabran i potpun. Sastojaće se od onoga čime smo ga gradili: od ne potpuno povezanih delova.

Redukujte čulne nadražaje – inpute

Dok postajemo sve bolji u tome da obrađujemo sve više inputa koje primamo od okruženja, medija, društvenog umrežavanja i reklama, psiholozi i socijalni psiholozi istovremeno nas uče da ljudska pažnja ima ograničene resurse. Ako želimo u potpunosti da se fokusiramo na jednu stvar, trebalo bi da „pustimo“ sve ostale da se dešavaju svojim tokom. Ali, ovo je suprotno od savremene medijske kulture, ubrzanosti kao načina života i želje da budemo na svakom mestu – ako može istovremeno, da smo obavešteni i da ne propustimo „važne“ događaje.

Istina je da ako otpustite višak koji vam ne treba („let go of things“), videćete da ste bili na pravom mestu.

Zato se potrudite da radite samo one stvari koje bi trebalo da radite: važne stvari. Izoštrite svoj fokus tako da bude onakva kakva originalno jeste, nepodeljena i jedinstvena i potom dajte najbolje od sebe.

Shvatio sam da nisam, kao što većina Afrikanaca veruje, žrtva životnih okolnosti, već da sam njihov gospodar.

-         Legson Keira

Gde jesi i šta hoćeš nije isto

 Kao dečaku, Legsonu Keiru je bilo lako da sažaljeva samog sebe i veruje da ga je to što živi u afričkom Niasalendu (sada Malavi) osudilo na život pun želja. 

            Onda je u nekom udžbeniku pročitao o Abrahamu Linkolnu, siromašnom čoveku koji je izrastao u velikana nakon što se izdigao iznad svog porekla. „Nisam ni sanjao da postoji takva osoba koja je siromašnija od mene“, napisao je kasnije Legson, „koja je ipak za svog života postigla mnogo više i iznad snage moje ambicije“. Legson je odlučio da i on, takođe, želi da služi čovečanstvu, da donese promenu. Bilo mu je jasno da postoji samo jedan način da ostvari svoj cilj – ode u Ameriku i tamo stekne obrazovanje.

Polazak na put

            Bez obzira na to što nije imao novca, veze i što je imao bedno obrazovanje, 1958. je krenuo na put u Ameriku. Njegov plan je bio da pešice ode do Egipta, bosonog, udaljenog nekih 4.800 km, a da onda smisli neki način da se ukrca na brod koji plovi za SAD. Jedino što je na svom putu posedovao bila ja Biblija, Poklonikovo putovanje, jedna sekirica, čista košulja, ćebe i hrana za pet dana.

            Naravno, nije imao novca da plati put do Amerike, niti je imao ideju koji bi koledž želeo da pohađa, čak nije znao ni da li će biti primljen u bilo koju školu. Međutim, glavu je ispraznio od svega, osim potrage za snom o sticanju obrazovanja.

            Nakon 5 dana pešačenja, preko nepristupačnog terena prešao je samo 40 km i ostao je bez hrane. Ali je i dalje nastavljao, ponekad pešačeći sa strancima, ali najčešće sam. Između njega i odredišta bilo je na stotine plemena koja su govorila više od 50 jezika, od kojih Legson nije znao nijedan. Ponekad je pronalazio posao i smeštaj, ali je često kampovao i sakupljao hranu. Kada bi mu bilo teško, ponavljao je svoj školski moto – pokušaću.

            U jednom trenutku se ozbiljno razboleo i dobio groznicu, a više puta je razmišljao o povratku kući. Svaki put kada bi se obeshrabrio čitao je svoje knjige i ponovo raspirivao svoju strast.

Odabira koledž

            Petnaest meseci nakon što je započeo svoje putovanje i stigao do Kampale u Ugandi, prešavši do take nekih 1.500 km. Tamo se neko vreme odmorio radeći različite poslove i uživajući u svojoj ljubavi prema knjigama u lokalnoj biblioteci. Jedna od tih knjiga bila je i pregled nižih koledža u Americi. Otvorio je knjigu i pogled mu je pao na Skagit veli koledž u državi Vašington. Odlučio je da je to mesto gde će ići u školu.

Dobija stipendiju

            Legson je pisao dekanu Skagita objasnivši mu svoju situaciju i raspitujući se za stipendiju. Dekan je bio toliko impresioniran odlučnošću mladog Afrikanca da mu je garantovao upis u školu, kao i stipendiju i posao kojim će otplatiti sobu i smeštaj.

            Pošto je bio uzbuđen zbog dobrih vesti Legson nije bio svestan prepreka koje stoje pred njim. Bio mu je potreban pasoš, ali da bi ga dobio trebala mu je krštenica, koju njegovi roditelji, budući nepismeni, nisu imali. A kao da to nije bilo dovoljno, takođe mu je bila potrebna povratna avionska karta pre nego što se prijavi za dobijanje vize.

            Bez dovoljno novca za hranu i smeštaj, Legson je nastavio, verujući da će se nekako snaći za novac. U međuvremenu se priča o njegovom neverovatnom putešestviju raširila i dok je stigao do Kartuma, Sudan, umoran, slab i gladan, saznao je da su studenti Skagita i lokalni meštani sakupili 650 dolara koji su mu bili potrebni i da su mu pronašli smeštaj u Vašingtonu.

Stigao je i uspeo

            U decembru 1960. više od dve godine pošto je započeo svoje pešačenje, Legson Keira je stigao u Skagit koledž, još uvek noseći sa sobom svoje dve zlatne knjige.

            Legson je diplomirao na koledžu i nastavio svoje obrazovanje, dobivši doktorsku titulu na Kembridž univerzitetu u Engleskoj, gde je kasnije postao profesor politikologije, kao i autor jedne autobiografske knjige Pokušaću (I Will Try, nije prevedena na srpski) i četiri ugledna romana.

Iz knjige: Postanite ono za šta ste predodređeni, Brajan Souza.

Legson Keira je umro oktobra 2012. godine u Londonu.

U vremenu kada se komunikacija masovno odvija putem informacionih tehnologija, svoje misli i stavove, često saopštavamo na internetu i preko socijalnih mreža. To bi značilo da analizom onoga što se piše na socijalnim mrežama (facebook, twitter i dr.), možemo da utvrdimo kakve su nam misli, a kakve su nam misli, takav nam je život. Kako sam uočio da pratioci sajta Pozitivno razmišljanje na twitter-u – @Pozitivno, većinom plasiraju negativne statuse (tvitove), došao sam na ideju da napravim jednu manju analizu i da vidim da li je to tako, te da u brojkama vidim koji je odnos između pozitivnih i negativnih statusa.  Tvitovi ili statusi na tviteru, ukazuju na društvene okolnosti i reprezentuju opšte raspoloženje u društvu, ali, isto tako, ukazuju i na to kakvo je stanje u umu pojedinaca. A to je ono što mene zanima,  jer jedna je stvar to šta nam se dešava, a sasvim druga kako reagujemo na ono što nam se dešava. Zaboravljamo na  to da svojim mislima, stavovima, idejama, imamo moć da kreiramo, da stvaramo nove okolnosti, da biramo iz budućnosti ono što još nije stvoreno. Nemamo čarobni štapić, naravno, ali možemo mnogo da uradimo na poboljšanju svojih života. Um je sličan plodnom zemljištu, kaže Napoleon Hil, na njemu će uspeti usev koji odgovara semenu zasađenom pomoću čulnih utisaka što do njega dođu.  

Obavljena je analiza tvitova pratilaca sajta Pozitivnorazmisljanje.com – twitter profil @Pozitivno, u periodu od 19.03. do 23.03.2012. Analiza je obuhvatila tvitove (i ritvitove) u dva vremenska perioda u toku dana: od 12 do 15 časova i u večernjim satima  od 22 sata do ponoći. Osim pratilaca pozitivnog razmišljanja, analizom je obuhvaćen i popularni hashtag #onokad u periodu od 17. do 23 marta. Tvitovi su analizirani pomoću jednostavne klasifikacije: pozitivno/negativno. Tragalo se za onim tvitovima na koje je mogla da se primeni pomenuta klasifikacija pozitivno/negativno. Cilj istraživanja je da se utvrdi da li su razmišljanja i stavovi tviteraša u većoj meri optimistična ili pesimistična. U tom smislu, iz analite su izostavljeni tvitovi sa linkovima do različitih sajtova, pesme sa sajta Youtube, reklame, potom tvitovi čiji su sadržaji ponuda ili potraznja za poslom, prenos razlicitih informacija (npr. servisnih, stanje u saobraćaju, gužve, redovi), postavljanje linkova koji pokazuju gde se trenutno pojedinac nalazi (tzv. forskverovanje), prenosi informacija sa utakmica, seminara, a takođe su izostavljeni i opisi fizioloških stanja i različitih potreba organizma, kao što su štucanje, glad, žeđ, mučnina, vrućina u gradskom prevozu itd. Nisu analizirani ni tvitovi sa profila javnih ličnosti, kompanija, sajtova, političkih stranaka, udruženja i slično. 

Rezultati istraživanja

1. Tvitovi pratioca sajta Pozitivnog razmišljanja – @Pozitivno

Grafikon 1: Tvitovi pratioca Pozitivnog razmisljanje.  

Iz grafikona možemo da vidimo odnos pozitivnih i negativnih tvitova. Navešću neke primere.  

a) Primeri negativnih tvitova

• Jebem ti zemlju kada je najpozitivnija vijest u njoj „stiglo proljeće“.

• Kome danas možeš da veruješ? Skoro svako bi te prodao dušmanima za sitan novac. Sve zarad interesa, Prodane duše!

• Procedure procedure procedure. Zašto ljudi vole da izmišljaju sve i svašta umesto da se radi po procedurama koje su, inače, sami pisali?

• Neki ljudi su više nego beZprizorni.

• Mrzim ili još bolje prezirem one koje nose cipele s trenerkom i sandale s čarapama (ovde su u pitanju termo-čarape).

• Ne, ne, definitivno je u meni problem. Nema zbora.

• Imam osećaj da će sutra poskupeti sve za 5%, ubacuju teme na TV, što se kaže da se vlasti ne dosete.

b) Primeri pozitivnih tvitova

• Um nema zaštitne zidove. Pazite čime punite svoj um

• Vežbanje, sunce, voda, pesak, boje, kafa, čokolada i zagrljaj – pure happyness.

• Moj plan: u krevet pre 12, ustajanje pre 9, treniram…  trebalo bi od mene covek da bude.

 2.     #onokad

Grafikon 2: Hashtag #onokad

a) Negativni tvitovi

• #onokad te ni sunce ne obraduje, samo kada pomisliš sa kim sve treba 7h da radiš. Užas!

• #onokad tražis auto 10 min po parkingu i shvatiš da si se tamo juče parkirao, a danas na drugi parking. Eto.

• #onokad ne moraš rano da ustaneš i probudiš se u 7 #tuga.

• #onokad si već sat vremena na faksu, a po rasporedu imaš još do 20h.

• #onokad odes u radnju i na kasi shvatiš da si ponela ličnu kartu umesto platne kartice. Ko nema u glavi, ima u nogama.

• #onokad se jedva držiš na nogama, a imaš gomilu obaveza.

• #onokad daješ 1000 evra mesečno za hranu.

•  #onokad u šest ujutru vidiš babu da „mažnjava“ sve primerke „24 sata“ i ne veruješ da je zbog toga uranila i da joj je to vrhunac sreće…

b) Pozitivni tvitovi

• #Onokad ti nevidjeno prija da šetas ulicama grada Beograda i da sam sa svojim mislima uživas u jednom, mozda čak i suviše, mirnom danu.

• #onokad si ponosan na uspeh svojih prijatelja!! http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Nemacka/Moj-zivot/211704/Srpski-doktor-svetskog-glasa-

• #onokad te probudi cvrkut ptica prelepo jutro

 ****

               Rezultati analize su pokazali da su tvitovi (misli) korisnika tvitera dominantno negativni, pesimistični, te da se stavovi pratioca sajta Pozitivnorazmisljanje.com, ne razlikuju od stavova  druge grupe tviteraša – onih tviteraša koji ne posećuju ovaj sajt. Opšti duh na tviteru je ono što presudno određuje sadržaj tvitova. Opšti duh na tviteru u Srbiji, odlikuje se negativnom kritikom, „hejtom“, te se stiče utisak da se negativizam upražnjava kao oblik humora i u tom smislu, biti negativan na tviteru znači bit in.  Pesimizam je tako ono što se ceni i čime se identifikujete kao deo virteulne društvene zajednice.

Govoreći o marketinškoj vrednosti tvitera i tviteraša, u blogu pod nazivom Razlika između Fejsbuka i Tvitera – zašto Tviter korisnici vrede više,  , autor Istok Pavlović tvrdi da je prosečan korisnik Twittera early adopter, osoba koja ima dosta uticaja na neki svoj krug ljudi, koja inovira ideje u društvo i menja javno mnjenje u svojoj mikrozajednici. To su, prema autoru, ljudi koji imaju dara za komunikaciju. Ne ulazeći u problem marketinga na tviteru, možemo postaviti jedno drugačije pitanje, a u vezi sa ovim istraživanjem: da li je dobra ovakva vrsta uticaja koja dolazi sa tvitera i kome ona ide u korist?  Zaključujući ovaj blog, za kraj sam hteo da navedem jedan tvit koji mi se naročito dopao:

 Ne pljuje mi se po svetu, želim samo da ga posmatram.