“Sve se može pronaći. Problem je nalaženja metode za traženje.”

“Na početku sam pogledao oko sebe, ali nisam mogao da nađem automobil o kome sam sanjao. Zato sam odlučio da ga izradim sam.”


Ferdinand Porše (Ferdinand Porsche) je rođen u malom selu sa samo 5.000 stanovnika u oblasti Mafersdorf u Boemiji (današnja Češka republika) u Austrougarskom carstvu. U selu u srcu planina u kom su gotovo svi stanovnici bili stočari, Poršeov otac Anton imao je malu vodoinstalatersku radnju. U njoj je Porše počeo da radi kada je imao petnaest godina. Kažu da je Porše kao mlad bivao ushićen svim oko sebe. Čak se pitao zašto voda teče u rekama ili zašto kiša pada s neba. Kada je bila reč o sitnim pojedinostima, bio je perfekcionista.

Jednog dana, prilikom posete fabrici tepiha u selu, pažnju mu je privukla prva električna sijalica koju je video u životu. Bio je zadivljen time što je fabrika bila osvetljena kao na punoj dnevnoj svetlosti, iako je napolju bila mrkla noć. Odmah je želeo da sazna više o ovoj tajanstvenoj svetlosti. Tako je na tavanu kuće počeo tajno da pravi električna kola, koristeći delove koje je pažljivo, jedan po jedan, skupljao. Posle nekog vremena, vraćajući se kući jedne večeri, Poršeov otac Anton bio je iznenađen zaslepljujućim svetlom koje je dopiralo iz njegove kuće. Porše je upravo bio završio konstrukciju sopstvenog električnog generatora i instalirao je električno osvetljenje u celoj kući.

Sa osamnaest godina dobija posao kod Bele Egera, proizvođača električnih aparata iz Beča, istovremeno studirajući fiziku na lokalnom univerzitetu. Prilikom posete Industrijskom muzeju u Beču, Poršeu je pažnju privukao jedan eksponat u koji je gledao i ostao nepomičan skoro do zatvaranja muzeja. Navedeni eksponat bio je jedan automobil, na čijem natpisu je stajalo da ih je napravio Zigfrid Markus 1875. Sam Porše bio je rođen 1875. godine i ta činjenica ostavila je veliki utisak na njega. Motor koji je Markus ugradio u kola bio je suviše mali, tako da kola nisu mogla da se kreću. Porše je tada shvatio da neko mora da napravi motor koji je dovoljno jak da pokrene automobil.

Godine 1878. Porše počinje da radi za kompaniju „Jacob Lohner & Co.“ Za samo dva meseca napravio je električno vozilo sa nazivom Lohner-Porše koje je kasnije bilo prikazano na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine i osvojilo Veliku nagradu.

Lohner-Porše (1900 god.)

Ipak, Poršeovi talenat, sručnost i znanje uskoro su se pretvorili u prepreku za njegovu kompaniju. Neprestano je ispitivao i najmanje nedostatke svojih kola pokušavajući da ih ukloni. Ovo je zahtevalo velike troškove za istraživanje i razvoj, te je pokušao da pronađe veću kompaniju u kojoj bi radio. Tako se 1905. godine zaposlio u kompaniju Austro-Dajmler, gde je 1909. godine završio novu verziju automobila.

Porše je bio ubeđen da je razvoj automobila koji bi mogao da pobedi na teškim auto-trkama osnova za stvaranje automobila visokih performansi.

Godine 1916. Porše je postavljen za upravnog direktora kompanije Austro-Dajmler, a takođe je dobio počasni doktorat „Doctor Honoris Causa“ Tehnološkog univerziteta u Beču, čija je predavanja pohađao. Poršeov san oduvek je bio razvijanje veoma lakog, ali snažnog automobilskog motora koji bi poslužio za konstruisanje kompaktnih kola za narod. Međutim, kompanija Austro-Dajmler je bila usredsređena na proizvodnju velikih automobila visoke klase. Tako je došlo do razlaza. Tada je Porše dobio ponudu kompanije „Daimler Motoren Gesselschaft“, koju je prihvatio.

U njoj je unapredio mercedes 1924. godine, dodajući mu dvolitarski četvorocilindrični motor i učestvujući sa novim kolima na reliju Targa Forio na Siciliji, gde pobeđuje konkurenciju Alfa Romea i Fijata. Posle toga se usredsredio na konstruisanje velikih sportskih sedana i počevši od 1927. godine rođeni su Mercedes S, SS, SSK i pojavila se takozvana S serija. Osim pomenutih aktivnosti, Porše je nastavio da se bavi projektom koji je bio njegov san: pravljenje kompaktnih kola sa motorom od 1000 cc. Smatrao je da će kola sa malom potrošnjom goriva, dakle jeftinija za vožnju, biti dobro primljena od strane potrošača u budućnosti. Međutim, nije naišao na pozitivnu reakciju svoje kompanije „Daimler-Benz“ (Dajmler se spojio sa Bencom dajući grupaciju Dajmler-Benc), te je 1930. godine osnovao svoju kompaniju „Dr.Ing. h.c. F. Porsche GmbH, Konstruktionen und Beratunge fur Motoren und Fahrzeugbau“.

Porsche 356 (1953 god.)

Adolf Hitler postaje kancelar Nemačke 1933. godine i ubrzo nakon toga Porše je bio pozvan u firerovu kancelariju gde se sastao sa Hitlerom. Hitler je rekao Poršeu da hoće da napravi jeftin i otporan kompaktan auto za nemački narod: folcavgen (volkswagen). Porše je u ovom projektu video mogućnost za ostvarenje svog životnog sna i prihvatio ga je. Poršeov plan je podrazumevao kola sa motorom od 1250 cc i potrošnjom od osam litara benzina na sto kilometara, koja dostižu brzinu od sto kilometara na sat.

Porše je naglasio činjenicu da njegov koncept automobila za narod nipošto neće biti lošijeg kvaliteta u odnosu na skupa kola koja se već nalaze na tržištu i da će to biti izuzetno dragocen putnički automobil.

VW 38 (1938 god.)

Predajom Japana i Nemačke 1945. godine okončan je Drugi svetski rat. Porše, koji je radio sa Hitlerom, bio je osumnjičen za saradnju sa nacistima i podvrgnut surovom ispitivanju pobedničkih zemalja, Sjedinjenih Država i Francuske. Crteži vozila bili su konfiskovani i ratni pobednici su preuzeli postrojenje. Ispitivanja koja su sproveli Britanci i Amerikanci pokazala su da on nikada nije bio član Nacističke partije i nikad nije nosio nacističku uniformu i oslobođen je optužbi. Međutim, francuske metode su bile malo grublje i Poršea su uhapsili francuski agenti. Postoji teorija po kojoj se prozvođač francuskih automobila marke „Pežo“, koji je učestvovao u konstrukciji Folcvagenovih automobila za vreme nacističke okupacije Francuske, bojao da će biti uhapšen zbog saradnje sa neprijateljem, tako da je lažno optužio Poršea da ga je primorao da sarađuje sa nacistima. Ne zna se pouzdano šta je istina, ali 1946. godine 70-o godišnji Porše je bio zatvoren u hladnu ćeliju u Dižonu, u južnoj Francuskoj. Sledeće godine Poršeov sin Feri platio je kauciju od milion franaka francuskoj vladi za puštanje Poršea iz zatvora. Nakon toga, Porševo zdravlje je vidno bilo oslabljeno.

Jedan događaj duboko je dirnuo starog Poršea 3. septembra 1950. godine. Povodom njegovog 75. rođendana, ljubitelji Poršeovih kola iz cele Evrope okupili su se ispred usamljenog zamka u Štutgartu da mu požele srećan rođendan. Vozači Poršeovih automobila pale svetla u znak pozdrava prilikom mimoilaženja i smatra se da ovaj optički pozdrav potiče sa proslave Poršeovog rođendana.

Porsche Panamera (2009. god.)

Ferdinand Porše preminuo je 30. januara 1951., okružen svojim najbližima.

Izvor: 100 ličnosti – ljudi koji su promenili svet, br.32.

Život je kratak. Potrebna je velika brzina da

bi čovek postigao ono što želi u kratkom

životnom veku koji mu je dat.

Soićiro Honda

Soićiro Honda je rođen 1906. godine u jednom malom selu u prefekturi Šizuoka. U tom periodu Japan je bio nerazvijen i jedini strojevi koji su se mogli videti u malim, zabačenim japanskim gradovima bile su sprave koje su ljudi koristili za rad. Jednog dana, jedan od automobila, koji se ponekad mogao videti u Tokiju, zaputio se u seoce u kom je živeo Honda. Soićiro je istrčao na ulicu i hitro potrčao za autom. U jednom trenutku automobil se zaustavio, a iz auspuha je potekla nekakva crna tečnost koja je imala poseban, neopisiv miris. Soićiro se sagnuo do tla da pomiriše iscurelo gorivo i uvukao taj miris duboko u pluća… Bio je to presudan susret u životu desetogodišnjeg dečaka, koji će kasnije dati svoje ime kompaniji Honda, čuvenom proizvođaču automobila i motocikala.

Soićirov otac bio je kovač, a majka Mika bila je tkalja. Novcem koji su zarađivali tim poslovima njegovi roditelji obezbeđivali su potrebe njihovog skromnog domaćinstva. Soićiro je skupljao svakakve improvizovane metalne igračke, pomogao je roditeljima u kućnim poslovima, a ocu je pomogao u kovačnici pumpajući kovačke ručne mehove. On je bio oduševljeni dečak koji se nikad nije umarao od stvari koje voleo ili smatrao zanimljivim. Uvek je voleo automobile i pokušao je da nađe posao u toj branši. Sa petnaest godina otišao je u Tokio gde je počeo da radi i obučava se u firmi Art šokai. Međutim, u toku perioda „obuke“ davali su mu da obavlja samo najprostije poslove u domaćinstvu vlasnika – nije imao prilike da radi neposredno sa automobilima.

Prvu priliku koja mu se ukazala, maksimalno je iskoristio. Jednog dana snežni prekrivač prekrio je Tokio, pa je došlo do kvarova na velikom broju automobila. Uspešno je popravio jedan automobil, te će Soićiro početi da unapređuje svoje mehaničarske sposobnosti. Posle sedmogodišnjeg šegrtovanja u radionici Art šokai, Soićiro otvara svoju ispostavu u gradu Hamamacu, blizu sela u kom je rođen. Tu je registrovao jedan patent, izradivši felne od metala, koje su se do tada izrađivale od drveta. To mu je donelo veliku zaradu i lokalnu slavu. Godine 1939. Honda osniva kompaniju Tokai Seiki Đukogjo, u kojoj je pokazao izvanrednu darovitost za kreiranje novih komponenti i pribora potrebnog za proizvodnju opreme. Međutim, u ratnom periodu koji je nastupio, njegova kompanija je preorijentisala delatnost, pa je proizvodila, recimo, delove za ratni avion zero.

Godine 1946., Honda osniva „Honda Giđucu Kenkjuđo“ (Istraživački institut Honda). U tom periodu, Soićiru je na um pala ideja da jedan stari motor montira na bicikl. I tako je konstruisao motocikl i dao ga svojoj ženi na upotrebu. Posle nekog vremena bio je zatrpan porudžbinama iz cele zemlje za ovo prevozno sredstvo, koje je nazvao „batabata“, što je onomatopeja zvuka njegovog motora.

Honda „Bata-Bata“, 1946.

Soićirova narav bila je takva da se izuzetno nervirao ako svoje ideje ne bi mogao odmah da sprovede. Okupio je svoje zaposlene i izložio im svoj plan o izradi originalnog motocikla, koji bi bio na nivou evropskih standarda. Na taj način je želeo da povrati samopouzdanje klonulom japanskom narodu. Jedan od zaposlenih rekao mu je da to nije moguće, čime je razbesneo Hondu, koji je odgovorio da niko ne može da zna da li je nešto nemoguće dok to ne proba. Rekao je da nema ničeg ružnijeg nego kad neko odustaje pre nego što je uopšte pokušao, i da treba odmah da počnu sa sprovođenjem njegovog plana, da bi videli kako će stvari da krenu. Soićiro je svojim radnicima kazao da će Honda osvojiti svet, i da će bez ikakve sumnje postati čuveni u roku od deset godina. Uvek je govorio da Honda mora da zauzme prvo mesto u Japanu, pre nego što postane svetski lider. Motocikl je bio dovršen 1949., a 1951 je urađena poboljšana verzija. Model je nazvan „Dream“ („San“), zbog toga što je Honda, na taj način, ostvario svoj san.

http://www.caldas.com.br/30anos/1951_Dream_Type-D.jpg

S obzirom da je imao nameru da postane svetski lider, Honda je poslao dvojicu svojih takmičara na prvu međunarodnu motociklističu trku, organizovanu 1953. godine u Sao Paolu. Jedan takmičar je završio trku na 13.-om od ukupno 25 mesta. Japanski takmičari bili su znatno slabiji od svojih američkih i evropskih rivala. Honda je tako odlučio da se pojavi na trci TT na ostrvu Man sledeće godine i tamo pobedi. Međutim, Honda se zaprepastio kada je video koliko su jači njegovi konkurenti. Pomislio je da je postupio brzopleto kada je rekao da će sledeće godine učestvovati na toj trci i pobediti. Ali, odmah se suprotstavio tom kajanju, digao glavu i postao onaj stari Honda, koji mrzi da gubi.

Šest godina posle najave učešća u trci, Soićiro je učestvovao u trci TT na ostrvu Man i zauzeo 6. mesto u klasi od 125 kubika. Dve godine kasnije, motocikli kompanije Honda dominirali su klasama 125 i 250 cc, zauzevši prvih pet mesta, čime su obezbidili ubedljivu pobedu kakvu niko nije očekivao. To je bilo „istočno čudo“.

Imajući u vidu porast materijalnog bogatstva Japanaca, Soićiro je istakao želju da proizvodi automobile koji moraju biti udobniji i jeftiniji od svoje konkurencije. Godine 1966. Honda je najavio proizvodnju automobila N360. Taj automobil nije bio sličan nijednom ranijem autu; to je bio sportski auto, iako je primao četiri putnika.

Honda S360, http://thisoldhonda.org/pictures/s360.jpg

Samo godinu dana kasnije pošto je počeo da pravi automobile, Honda je najavio svoje učešće u takmičenju Formule 1. U septembru te godine, u Meksiku, osvojio je prvo mesto. On je stalno iznenađivao svet takvim uspesima. Nije dozvoljavao da ga ograničavaju konvencionalno prosuđivanje ili stroga načela tog vremena. On je bio čovek obdaren snagom da veruje u sopstvene snove, što mu je pomogalo da ostane nepokolebljiv.

Airton Sena i Soićiro Honda

http://grandprixinsider.files.wordpress.com/2008/11/senna-soichiro-honda.jpg

Airton Sena bio je vozač Formule 1 u timu Meklaren-Honda. Soićiro ga je smatrao jednim od najvećih vozača na trkama svih vremena. Soićiro je preminuo u 84. godini, 1991. godine, pred trku Formule 1 u Mađarskoj, gde je Sena nosio crni flor u znak žalosti za njim. Tokom trke njegov motor nije bio u najboljem stanju, ali Sena je ipak pobedio, posvetivši tu pobedu Soićiru Hondi.

Izvor: 100 ličnosti, Ljudi koji su promenili svet, br.51.