Ukrštanjem DNK dve jajne ćelije pre veštačke oplodnje, smanjili bi se rizici od brojnih bolesti, tvrde na Univerzitetu u Njukaslu.

U Velikoj Britaniji se razmatra mogućnost da se odobri vantelesna oplodnja (In vitro) prilikom koje bi bebe bile začete od tri roditelja. Cilj je da se time preduprede neke urođene bolesti.

Ministar zdravlja Endrju Lensli zatražio je od Saveta za fertilizaciju i embriologiju (HFEA) da razmotri In vitro oplodnju sa tri roditelja pošto su istraživači u Britaniji, navodno uspešno, ovladali tehnologijom obrade DNK. Inače, prema britanskim zakonima kloniranje je zabranjeno.

Naučnici sa univerziteta u Njukaslu razvili su metodu ukrštanja DNK dve jajne ćelije. U tom procesu se uklanjaju nizovi DNK zbog kojih se loše razvijaju mitohondrije u ćelijama, što često izaziva srčane probleme, bolesti jetre, poremećaje mozga, slepilo i slabost mišića.  Mitohondrije su neka vrsta „baterije“ u ćelijama i nasleđuju se samo od majke. Vantelesna oplodnja „sa tri roditelja“, sastoji se u tome da se DNK zdrave jajne ćelije „majke – donatora“, ukrsti sa DNK jajne ćelije majke, pre osemenjavanja.

Šta je veštačka oplodnja?

In vitro oplodnja je postupak kojim su jajne ćelije oplođene spermatozoidima izvan materice, odnosno in vitro. Ovom postupku lečenja neplodnosti pribegava se kada su ostale metode oplodnje bezuspešne.

Na jednu jajnu ćeliju se stavlja 50.000-100.000 spermatozoida. Posle dva – tri sata dolazi do oplodnje. Oplođena jajna ćelija počinje da se deli. Otprilike jedna deoba nastupa na 12 sati. Kad embrion ima četiri do osam ćelija kateterom se ubrizgava u matericu. Tu se embrion usadi za tri do četiri dana. Ukoliko dođe do trudnoće, trudnica se redovno kontroliše do porođaja. To je ubedljivo najrasprostranjenija metoda lečenja neplodnosti uz pomoć visoke tehnologije. Ona obuhvata oko 99 odsto svih zahvata koji spadaju u metode veštačke reprodukcije. To je i najstarija metoda i koristi se od 1978. godine.

(Izvor: dw-world.de)

Foto: Idea go / FreeDigitalPhotos.net


Ranije je prosečan psihijatar u Americi sa privatnom praksom imao oko 50 – 60 pacijenata koji dolaze na konsultacije jednom ili dvaput nedeljno u trajanju od 45 minuta.

Danas je situacija drugačija – psihijatri imaju i po 1.000 pacijenata sa kojima su razgovori ograničeni na 15 minuta, uglavnom po jednom u mesec dana.

Razlog je smanjenje troškova osiguranja na troškove lečenja psihičkih poremećaja, pa se više ni jednom stručnjaku iz te oblasti ne isplati da troši vreme na razgovore s pacijentom. Sve što se može učiniti za tih 15 minuta je – propisivanje leka.

Loše iskustvo

Nekada je cilj psihijatrije bio da život pacijenta postane srećan i ispunjen, a danas terapija postoji samo da bi ih održala funkcionalnim.

Jedno istraživanje iz 2005. godine pokazalo je da samo 11 odsto psihijatara razgovara sa svojim pacijentima, ali postoje indicije da će taj procenat dodatno da se smanjuje.

Bolnice su nekada pacijentima omogućavale konsultacije i po nekoliko meseci, a danas ih otpuštaju sa receptom za lekove za svega nekoliko dana. Nedavna istraživanja su pokazala da je terapija razgovorom efikasnija od pilula protiv depresije, ali svega pola pacijenata sa tim poremećajem dobija takav tretman u odnosu na one od pre 20 godina.

Psihijatri, naime, mogu da zarade oko 150 dolara za tri petnaestominutne posete sa propisivanjem lekova, što je mnogo više u poređenju sa svega 90 dolara za 45-minutno konsultovanje.

Inicijalne konsultacije traju 45 minuta, dok svaka naredna poseta traje 15. Ranije je na prvom zakazanom sastanku dr Levin mogao da dozvoli pacijentu da ispriča svoju verziju problema sa svega nekoliko upadica, ali sada za to nema vremena.

U petnaestominutnim “saslušanjima” on stiže da postavi svega nekoliko pitanja vezanih za raspoloženje, energiju, koncentraciju, seksualnu disfunkciju i ponovo propiše lek. To je sve.

Skupa alternativa

Drugi pokušavaju da odole pritiscima osiguravajućih kuća i rade za dobro pacijenata. Oni prolaze tako što imaju manje posetilaca tokom cele nedelje.
Na stotine psihijatara i dalje nude terapiju razgovorom, ali oni danas mnogo skuplje naplaćuju tu uslugu.

Na primer, u Njujorku se sat razgovora sa bankarom naplaćuje 600 dolara, dok dečji psihijatri naplaćuju oko 2.000 dolara samo za inicijalnu evaluaciju.

(Izvor: B92.net)